Сажетак: Период од 1896. до 1918. године, могао би се сматрати предисторијом или раном историјом српске, односно хрватске кинематографије. У том периоду снимљени су малобројни документарни филмови са домаћом тематиком, али и први играни српски филм «Карађорђе» (1911). У Сарајеву је, 1914. Антон Валић забележио камером убиство престолонаследника, снимак који је обишао свет. Већ од 1918. године пише се искључиво о југословенском филму. Од 1945. године филм и у ФНРЈ постаје «најважнија уметност», «социјалистички по садржини и националан по свом облику». Тек распадом Југославије, од 1989. године, почело се говорити о националним кинематографијама, српској, односно хрватској. Филм је, несумњиво, први пробио културни ембарго између Србије и Хрватске, а као модел помирења послужио је и у Босни и Херцеговини, Црној Гори. Нема сумње да је он у последњих двадесетак година битно променио садржај и све више постао националан, не само по свом облику, већ и по садржају. Почетком XXИ века поново се почињу радити копродукције, телевизијске и филмске, које имају, осим комерцијалног, културне и уметничке ефекте, али и политичке димензије, као и неке друге, за нашу причу важне последице измирења два народа кроз филмску културу. (.PDF)