Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





ДА ЛИ ЈЕ ФИЛМ УМЕТНОСТ? - ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ



 

Ја тврдим да јесте. Филм је уметност, баш као и друге гране уметности, само се још увек „налази ”у јаслицама. Међутим, он поседује све предуслове да постане уметнички доживљај налик Роденовом, или пак Бетовеновом, Да Винчијевом или Шекспировом стваралаштву. Додуше, не филм какав нам је данас познат, већ филм какав ће тек постојати у будућности. Чак и најбољи филмови које смо до сада имали прилику да видимо дају нам само наговештај какве могућности стоје на располагању филму као уметничком делу.

Та нова уметност не зависи од других уметности. Не би било исправно рећи да је филмска уметност нарочито повезана са сликарством или музиком или књижевношћу – не; она се, додуше, додирује са тим гранама уметности, али реч која карактерише филмску уметност је „филмски”. Под „филмски” подразумевам, пре свега, покретне слике, што не може да нам пружи ниједна друга уметност. Само филм је покретна слика. Има своје сопствене законе. Када је реч о уметничком филму, онда све мора да буде рађено у скаду са тим законима: тема, режија, глума, камера, архитектура, звук, мотажа. Сигуран осећај за стил је најважнија ствар коју би режисер могао да има.

Један други предуслов за филмског режисера је да има осећај за динамику, грађу и ритам. Расподела врхунаца у филму је од огромног значаја. Напетост и опуштање морају да стоје у правој равнотежи. Променом редоследа слика приликом монтаже могу се постићи на стотине варијација. Уколико је режисер, који би у ствари требало да ради и мотажу свог филма, музички талентован човек, онда ће компоновати помоћу слика и звукова као и музичар према законима контрапункта. Онај ко ради монтажу може да учини да слике плешу у дивљим ритмовима или да их пусти да промичу у уснулој успорености, може да направи оргију бесмислених случајности а може и истим сликама да разради логично јасну радњу.

Режисер – онај ко обликује целину – у идеалном случају би морао да влада свиме. Слику не могу да нацртају бројне руке, једну симфонију не могу да компонују различити музичари. Владање свим средствима је први предуслов за стварање уметничком дела; страствене визије су више нагод него разум. Идеално је када су обе ствари у равнотежи. Стваралачки процес, рађање, може да буде хаотично, али касније обликовање, остварење и извођење морају да буду свесни. Ако постоје ови предуслови, онда је и у тој, „најмлађој” од свих уметности, могуће створити исто тако величанствениа уметничка дела као и у архитектури, музици, сликарству.

Шта разликује филм од осталих уметности? Првенствено је реч о покретној слици, што значи да су основни елементи слика и покрет, и то нераздвојно повезани, што опет значи да филм може да буде уметност само ако се састоји од ова два елемента. Нису неопходни ни боја ни звук. Не желим да кажем да звучни филмови или филмови у боји не могу такође да буду уметничка дела, али неми црно-бели филм је „суштински филм” зато што се састоји од основних филмких елемената: слике и покрета. Звучни филм је само проширење тог новог облика уметности. То је лепа и фина допуна. А ако се неми црно-бели филм састоји од две компоненете, онда се може рећи да се звучни филм састоји од три, а из тога произлази да је већ теже направити уметнички звучни филм, него уметнички неми филм.

Режисер доброг немог филма мора да поседује два талента; први је способност да све што очима опажа преточи у визелни израз, а други је да мора да поседује урођени осећај за ритам и покрет. Осим тога, морао би да буде музикалан, али не специјализован за неку област, већ управо филмски музикалан. То нема велике сличности са уобичајеном музикалношћу.

Ево примера: неко може да буде изузетно музикалан, али да нема осећај када та музика не одговара сликама. Не смета му када нека класична или модерна мелодија служи као позадина одређенима филмским сценама. Надареном филмском ствараоцу би се преврнуо желудац. Док ради на филму, он осећа, иако лично није композитор, која музика иде уз које слике – он несвесно учествује у компоновању. Он осећа када кадрови не трпе никакаву музику, када би она нарушила дејство слика. У таквим случајевима неопходни су природни звуци, и тада музика сме да има само такав ритам, такав изражај, такве инструменте и гласноћу. Неподношљиво му је ако је звук сувише гласан или сувише тих. Уосталом, много ће ређе постојати добри звучни филмови него добри неми филмови. Само мали број људи поседује такав троструки таленат који уме складно да повеже те појединачне елементе. И то је пресудно. Ниједан од тих елемената не сме да надјача други. Само један такав несклад у равнотежи снага никада неће дозволити настанак савршеног уметничког дела.

А још је неупоредиво теже стање када је реч о филму у боји. Јер овде је неопходан још један, четврти таленат. Осећај за боје или таленат за сликарство овде нису довољни, као што би многи могли да помисле. Режисер који се осећа способним да направи уметнички филм у боји требало би уз ове малопре наведене таленте да поседује и дар да се „филмски” опходи са бојама. Тако у великој мери може да повећа драматуршко дејство, будући да боје изазивају различита осећања. Плава боја је, на пример, женска, роматична боја, док, насупрот томе, црвена изражава животну радост, виталност и страст. Међутим, мора се обратити пажња и на то да превише боја или превелико шаренило могу да униште дејство слике. Боја би требало хармонично да се уклапа и да у међусобном уметничком дејству допуњује остале елементе филма. Путем ове четвороструке комбинације слике, покрета, звука и боје филм може да буде уметност.

Када би уз то био изумљен и пластични (тродимензионални) филм, онда би тешкоће при прављењу уметничког филма постојале све веће и тако у бесконачност. (У том случају) ових пет елемената се не би међусобно допуњавали. Живот филма као уметничког дела би се угасио. Настала би надреалност, отуђена од уметности.

Предавање је одржано у Паризу 27. јануара 1939. године. Овај одломак представља само један (занимљив) део двосатног предавања које је поздрављено дугим овацијама. До 1939. ова филмска ауторка је снимила „Плаву светлост” (Сребрни лав у Венецији), „Тријумф воље” и „Олимпију” за који је добила Златног лава у Венецији. По Европи и свету, докле год су досезали њени радови, најављивана је као величанствена, поетична фигура која ће обележити седму уметност.

Преузето са www.filmske-radosti.com


Портрети






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана